website free tracking
Neispravan link a ti imaš bolji? Klikni ovdje i pošalji nam!
Pregledano 522 puta

Mrak

by MARKO SHELIC MARCHELO
1. strofa:
Hladnoća. Mrak. Drhtaj. Strah. Sapet. Nag. Krhak. Sam. Dok, na patosu - blato svud, ka?ljem mulj, a ma?tom zvuk tutnji i seća na grub udarac tup, već narednog časa, evo, budim se tu... tu? Gde je to "tu", gde sam sad? Besan sam, a svestan da nemam trag kud van iz bezdana. Pokrenuh um...a kosti? Čini se, sve su tu - i bole. Prisilna igra: ti?ina kida mislima krila, dok tonem. Sekundi. Večnost. Grč. Noge. Poku?aj. ?marci. Ni?ta. I opet. Malo bolje. Ali ne...ne mogu jo?, ne..ne dovoljno. Klecanje. Mučni napor, zamor, znoj. Zamalo. Jo? malo. Izdr?i...! Napokon! Čini mi se sada su?ta moć samo stajati uspravno! "Ustasmo!" - s uzdahom, rekoh nogama svojim, a uzdah moj primih u u?i s u?asom: prostor mi ehom vraća bol, i tada shvatam kob: zatvoren, zarobljen negde - za?to je tako, i gde je zatvor ?to sablasno nem je, kavez, moj usud i čemer? K'o u snu breme - ono kada ne mo?e? da trči?, ono kada ne mo?e? da be?i?, i skamenjen ječi?. U taj čas - tre
snu me svetlo, sne?no belo, padoh mu u naručje zlo, ne?no, slepo... Kada podigoh kapke - svuda, desno, levo, gore, dole oko mene je od stakla veo! Prostor ceo - od ogledala satkan! Niotkuda otvora, prozora ni vrata! Na ivici snaga, maglovito shvatam da u mene pilje bolne oči sa svih strana... Ogledala! ...svi zidovi, patos, plafon... O, gledam vas, kriva lica plove strahom... K'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda, sve je ja, znam, svi se bojimo, strepimo gde je kraj na?...

Refren 1:
....mrak...!
(scena povraćanja)
2.strofa:
Odjednom, huk ru?i muk. Zvuk grubi ubi mi sluh. Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki poče sud! Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava, sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad zgu?va se skroz do kraja - zdrobiće me, to mi ?ele, sad znam! Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka: sti?u mi, nema spasa- smrviće me, nemam kud i tačka! I ba? u taj čas, ?ansa... u patosu je rupa! Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda! Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat. Al' me njena ruka gruba tresnu već sledećeg sekunda, jer rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga! Ako skočim, ni pod razno ne mogu pre?iveti taj pad! I ?ta sad? Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak osećaj gadnog kraja dade mi znak da skočim u taj kanal... pr?tanje stakla... sada vi?e nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel bez kraja... Ta tama grize oko ispod kapka, gmi?e ko?om,
hitro stapa me s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada... Padam... i padam... i plačem... i padam... i najzad, eto kraja.. svetlo! Nada? Izleteh i premreh i tresnuh o belo - da li spas, il' opelo? Samo led, du?om celom. I tad videh, shvatih, te?ko verovah javi: moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom, bedno malim, ?to je iska?ljan na taj zid wc-?olje, zbunjen vapim, hoću gore da se vratim... I stidim se i gadim, jer sad mi je jasno sasvim da bejah u svojoj glavi, da sam ispljuvan vani... Ispovraćao sebe i



LAJKAJ NAŠU STRANICU NA FACEBOOK-U

Copyright ©2011 Powered by Kayda MediaGroup. Sva prava zadržana.