Mrak by MARCHELO

Mrak

1.strofa:
Hladno??a. Mrak. Drhtaj. Strah.
Sapet. Nag. Krhak. Sam.
Dok, na patosu - blato svud,
ka??ljem mulj, a ma??tom zvuk
tutnji i se??a na grub udarac tup,
ve?? narednog ??asa, evo, budim se tu... tu?
Gde je to "tu", gde sam sad?
Besan sam, a svestan da nemam trag
kud van iz bezdana.
Pokrenuh um...a kosti? ??ini se, sve su tu - i bole.
Prisilna igra: ti??ina kida mislima krila, dok tonem.
Sekundi. Ve??nost. Gr??. Noge.
Poku??aj. ??marci. Ni??ta. I opet.
Malo bolje. Ali ne...ne mogu jo??, ne..ne dovoljno.
Klecanje. Mu??ni napor, zamor, znoj.
Zamalo. Jo?? malo. Izdr??i...! Napokon!
??ini mi se sada su??ta mo?? samo stajati uspravno!
"Ustasmo!" - s uzdahom, rekoh nogama svojim, a uzdah moj
primih u u??i s u??asom: prostor mi ehom vra??a bol, i tada shvatam kob:
zatvoren, zarobljen negde - za??to je tako, i gde je
zatvor ??to sablasno nem je, kavez, moj usud i ??emer?
K'o u snu breme - ono kada ne mo??e?? da tr??i??,
ono kada ne mo??e?? da be??i??, i skamenjen je??i??.
U taj ??as - tresnu me svetlo, sne??no belo,
padoh mu u naru??je zlo, ne??no, slepo...
Kada podigoh kapke - svuda, desno, levo,
gore, dole oko mene je od stakla veo!
Prostor ceo - od ogledala satkan!
Niotkuda otvora, prozora ni vrata!
Na ivici snaga, maglovito shvatam
da u mene pilje bolne o??i sa svih strana...
Ogledala! ...svi zidovi, patos, plafon...
O, gledam vas, kriva lica plove strahom...
K'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda, sve je ja, znam,
svi se bojimo, strepimo gde je kraj na??...

Refren 1:
....mrak...!

(scena povra??anja)

2.strofa:
Odjednom, huk ru??i muk. Zvuk grubi ubi mi sluh.
Da stupim - kud bih, kad tlu preti potres? Preki po??e sud!
Drhte zidovi, tavan - i bezbroj mojih glava,
sablasni roj grimasa, hrli meni - krv mi ledi, shvatam tada
kakva je to zamka: prostor se skuplja, a kad
zgu??va se skroz do kraja - zdrobi??e me, to mi ??ele, sad znam!
Nada da ipak sanjam postade bleda i tanka:
sti??u mi, nema spasa- smrvi??e me, nemam kud i ta??ka!
I ba?? u taj ??as, ??ansa... u patosu je rupa!
Svest posta budna: shvatih, svetlo u sobi je stiglo otuda!
Sudba mi nudi uzmak, vratih osmeh za uzvrat.
Al' me njena ruka gruba tresnu ve?? slede??eg sekunda, jer
rupa nema dna, nema dna, ne vidi se, nema ga!
Ako sko??im, ni pod razno ne mogu pre??iveti taj pad! I ??ta sad?
Ovog sveta sav strah spoznah u trenu kad jak
ose??aj gadnog kraja dade mi znak da sko??im u taj kanal...
pr??tanje stakla... sada vi??e nema natrag. Kotrljam se kroz sluzav, ljigav tunel
bez kraja...
Ta tama grize oko ispod kapka, gmi??e ko??om, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada...
Padam... i padam... i pla??em... i padam...
i najzad... eto kraja.. svetlo! Nada?
Izleteh i premreh i tresnuh o belo
- da li spas, il' opelo? Samo led, du??om celom.
I tad videh, shvatih, te??ko verovah javi:
moje lice, sasvim bledo, poput oblaka se nadvi nada mnom,
bedno malim, ??t