DOLE by MARCHELLO

Draga kevo - dzaba bes tvoj, ovde vazda' lepo!
casna rec, to sto mislis da mi tesko - skroz je pogresno!
Caka je vrlo slicna onome sto kazu za zatvor:
zavisi na koju kartu igras u startu.
I zato sam jos prvog dana liku odgrizao pola nosa:
bio je velik, slinav, zaboden u moja posla.
Beli mantil rece 'no-no!' i poceska me elektro-sokom,
tad sam resio da mu zabodem penkalo u oko...
sto sam i pokusao u menzi, al' je neka zena pocela vristi...
Reko', zajebi - nesto jos gore ima da smislim.
A onda su dani, ne znam, poceli da teku,
poceo sam da tupim, da se vise ne opirem leku.
Drugi su poceli da zaziru od mene, sto je super:
niko iz grupe mi nije prisao posle slucaja ruke...
To je bilo kad je jedna prazna zena, mirna i tiha,
rekla da imam blage oci, rukom mom obrazu prisla...
Imala je cudan pogled - kao majka, kao zena,
kao slomljena sreca koja zeli da deli bezdan.
Zgrabio sam joj ruku, vrisnuo da me ne zna,
da me vise nikad ne takne, da se tera u kuraca dvesta,
da nije svesna kol'ko mrzim ljude, dodire i opsta mesta,
da mi nije stalo nimalo ako me mrze svi oni odreda.
Sto je i bilo... ha, da li mrznja, da li strah,
da li iscaseno saosecanje za mrak.
Sta ti ja znam. A kao, supice - kao, pilav, musaka - kao,
lepo nas hrane - kao, brizni u vrazju mater, shvataju nas jadne...
sarade li gadne. Maske ne umeju da shvate.
Vidim zivotinjske osmehe kad im se naredi da mlate.
Znam da i Viklera drze, tu... u nekoj sobi.
Ne daju mi da ga vidim, jer smatraju da ce da skodi.
A ovo pismo, usput da znas, uopste i ne postoji.
Ruke su mi vezane, sedim solo u beloj sobi.

REFREN
Dole - gde su suznji, raspadi i drolje...
Vise ne istem bolje, ovde nasao sam svoje.
Ovde dole - gde su maske sprzene, obrazi goli,
odraz ne boli otkad sve stoji, tu je moj mir.
Dole - gde su bedni zaborava zedni, skroz.
Lako sanjam bezbrizno, sav opijen prezirom.
Tu dole, dole gde napokon pripadam...
uz prazna lica, lekove, bele mantile i par tikova.

Ucinio sam da draga teta - doktorka popizdi,
da me sve cesce posecuje da mi objasni da sizim,
da je manicni depresivac postao sado - agresivac,
da bi bilo puno bolje kada bih najzad poceo da pricam,
da je tu da pomogne, da treba da mi bude bliska.
Pitala je sta da ucini - meni se dopala ta igra.
Blizio se tada 22. januar... E, reko', imam cudnu zelju
al' bez toga necu da pricam.
Hocu rodjendansku tortu, veliku i lepu,
i u nju pobodenu onu grobarsku svecu,
onu najvecu, i sta sad?
Jeste, psiho sam, prs'o sam, zato sam i tu,
koj' kurac gledas k'o da sam duh,
ti prva mislis da sam lud!
Malo je srala, al' nije imala kud,
bila je radoznala da mi procacka um - ola la...
Tako te volim, nego sta - i, eto, dodje taj dan.
Kosulja je zuljala, al' ono, jbg, sta sad...
Rece mi da je to nuzno, premda je jako ruzno.
Boli me 'rac, nisam ni osecao ruke, vezane su vec dugo.
Trazio sam da ona i ja budemo sami tad,
majmuni su cekali ispred, za slucaj picvajza.
Rekoh da mi zapali svecu, da necu da cujem 'n