NOVA ZORA by ISKAZ

Prvo da zapalimo sveće. Spika kreće
o ?ivotu jedne dame. Posle svega
nas je ostavila same na peronu tame,
čekajući zvi?duk voza za budućnost, stići na vreme
nismo imali mogućnost i odlučnost
da se izborimo protiv sila mraka.
Oblak tame iznad nas se vije kao crna traka.
Kao krici svraka jecaj ljudi malo sreće tra?e.
Trpeli su bol, a svi mi znamo ?ta je dra?e!
Pa nek neko ka?e, neka la?e sutra biće bolje
najjači ostaju, odlaze i odnose to malo volje.
Mo?da je tako bolje, znamo kako stvari stoje;
svedoci jedne istine dok sudbine se kroje.
?eleli smo svoje dobili smo tuđe
mr?nju, bombe, prezir
stradanje i plač, ?ivot osuđen na nemir.
Uhvaćeni u trenu večnosti vreme je stalo.
Desetak godina unazad...
Pa reci da l? je malo?!
Ostadosmo na liniji ?ivota dlana sudbine da čekamo.
Drugi idu u budućnost mi se samo sećamo.
Slomljenih srca du?e prazne noćima vrebaju
i lutaju stavljajući tačku na sve sveto, misli gutaju
i plutaju po moru beznađa po neke ?elje.
Čekaju da primeti ih neko s razlogom za veselje.
Već su du?e vreme same i one napu?tene čame
Čekaju novu zoru, neke nove dane.

REF:
Pogledaj na nebu kom te?im je ćutanje i glas.
Pogledaj nek pogled se stapa sa kapima za nas.

Nek pada ki?a pa nek kapi se pome?aju sa suzama.
Noćas bol obuzima, zlo svoj danak uzima.
U grudima srce i dalje će da bije.
Uprkos onima ?to nas mrze, zbog kojih ovde krv se lije.
Nek nas nije sram! ?to smo takvi kakvi jesmo.
Nek nas nije stid! Svi smo ljudi tu smo gde smo.
Ovo te?ki su trenutci. Istino počivaj u miru!
Hladni su minuti ćutanja ?to nestaju u viru.
La?i ostaju za nama posle načinje ?tete
da nam pričaju sve priče koje ne zna malo dete,
jer je učeno da ?ivi, ?ivotu da se divi,
a ne da pljačka i da ubija, pa nekog drugog krivi.
Zbunjeni mi radićemo upravo ?to rade la?i!
Predrasude stvarnost postaće, pa usudi se i tra?i
malo sreće ?to napustiv?i nas umire sama.
Nestaje kao Jugoslavija ili s početka pesme dama.
Duh se slama, ba? kad priznamo da sreća ne postoji.
Demoni gledaju slobodu, svako od nas se toga boji.
Pa nek stoji slika rađanja, nek stoji slika smrti.
Neka shvati svaka du?a, sve se u ?ivotu vrti.
I sve se vrati!
Svakom ide po zasluzi! Kakva biće budućnost
nije te?ko da se nasluti.
U krugu očajanja prihvatamo ?ta je do?lo.
Menjamo svoju budućnost, za bolju pro?lost!

REF:

I jo? jednom znam da ruke će se spojiti i priznaće se gre?ke.
Način jo? uvek postoji da se leče rane te?ke.
Ali o?iljci će pričati, kad usta ne bude?e mogla,
otvoriće se srca kad se snaga bude smogla.
I kako za koga imaće značaj reči koje seku zemlju
miljama daleku kako podstakle bi reku suza
koje pa?će sa lica nezalu?ene patnje.
Kad pu?ke budu gumene, a uniforme zlatne!
I kad priče ratne budu počinjale s jednom damom!
Kada vreme mira dobije prefiks stalno!
Kad se naučimo smehu ispred ugrizloga jezika!
Kad li?imo se predrasuda i nekih lo?ih navika!
Ako promenimo sebe , mi promenićemo druge!
Da li smo putnici u vozu ili ti